-PRI­RE­DIO:MI­LA­DIN VELj­KO­VIĆ

Na­po­ri srp­ske vla­de, od kra­ja 19. vi­je­ka, da u Hi­lan­dar vra­ti srp­ske mo­na­he i da ma­na­stir sta­vi pod svo­ju kon­tro­lu ipak ni­je­su da­va­li oče­ki­va­ne re­zul­ta­te. Po­če­li su da se ja­vlja­ju sve če­šći pro­ble­mi na re­la­ci­ji Ma­na­stir Hi­lan­dar – Kon­zu­lat u So­lu­nu. Mo­na­si su se ža­li­li na srp­skog kon­zu­la u So­lu­nu ka­ko im ne ša­lje no­vac ko­ji su pri­ma­li iz Sr­bi­je, ši­ri in­tri­ge pro­tiv njih, pre­tje­ra­no vr­ši kon­tr­o­lu nad ma­na­sti­rom i sl. Ni­ka­ko ni­je bi­lo mo­gu­će obez­bi­je­di­ti stal­nost srp­skih mo­na­ha u ma­na­sti­ru, ko­ji su od­la­zi­li i do­la­zi­li. Od 1900. do 1909. sko­ro 10 srp­skih iza­sla­ni­ka iz­mi­je­nja­lo se u Hi­lan­da­ru, a me­đu nji­ma se po­mi­nje i Ga­vri­lo Do­žić.
Sta­vro­for sin­đel Ga­vri­lo Do­žić pi­še Kra­ljev­skom srp­skom ge­ne­ral­nom kon­zu­la­tu u So­lu­nu 19. ja­nu­a­ra 1910. go­di­ne da ga je MID po­sta­vio za se­kre­ta­ra Sa­bo­ra Ma­na­sti­ra Hi­lan­da­ra i za upra­vi­te­lja hi­lan­dar­ske mo­na­ške ško­le. Me­đu­tim, po­što je imao na­mje­ru da spre­ma po­la­ga­nje pro­fe­sor­skog is­pi­ta (za po­la­ga­nje pro­fe­sor­skog is­pi­ta tra­ži­lo se od kan­di­da­ta pret­hod­no dvo­go­di­šnja na­stav­nič­ka prak­sa u ne­koj od sred­njih ško­la), što mu omo­gu­ća­va dok­tor­ska di­ser­ta­ci­ja, on mo­li da mu Mi­ni­star­stvo pro­svje­te pri­zna slu­žbu u Hi­lan­da­ru kao su­plent­sku slu­žbu u ne­koj od do­ma­ćih sred­njih ško­la. Kon­zul u So­lu­nu je, spro­vo­de­ći ovu mol­bu, do­pi­sao da sma­tra da je ne tre­ba uva­ži­ti jer je Ga­vri­lo Do­žić mo­nah i kao ta­kav tre­ba da se po­sve­ti mo­na­škom či­nu i ži­vo­tu. MID je od­go­vo­rio na Do­ži­će­vu mol­bu da to za sa­da ni­je mo­gu­će jer on ne­ma srp­sko po­dan­stvo.
Kon­zul u So­lu­nu Ži­vo­jin Ba­lug­džić oba­vi­je­stio je 30. ja­nu­a­ra 1910. go­di­ne MID da je dr Ga­vri­lo Do­žić, sin­đel, upu­ćen u ma­na­stir. Sa­bor hi­lan­dar­ski ga je pri­mio i uveo u du­žnost. MID je tre­ba­lo da is­pla­ti put­ni i se­lid­be­ni ra­čun u iz­no­su od 181,60 di­na­ra. Pri­je od­la­ska u Hi­lan­dar Ga­vri­lo Do­žić je pro­veo ne­ko­li­ko da­na u Pri­šti­ni.
Po­čet­kom 1910. pro­ta Ste­van Di­mi­tri­je­vić, ne­ka­da­šnji pro­fe­sor Ga­vri­la Do­ži­ća u Pri­zren­skoj bo­go­slo­vi­ji, po­slao je iz­vje­štaj iz Ge­ne­ral­nog kon­zu­la­ta Kra­lje­vi­ne Sr­bi­je u So­lu­nu, u ko­me pi­še mno­go o su­ko­bi­ma iz­me­đu Sr­ba i Bu­ga­ra i ka­že da Hi­lan­dar uop­šte ne­ma evi­den­ci­ju o svom brat­stvu. Di­mi­tri­je­vić je na­či­nio sam je­dan spi­sak pre­ma ko­me je u Hi­lan­da­ru bi­lo 98 mo­na­ha i 22 is­ku­še­ni­ka, od če­ga iz Kra­lje­vi­ne Sr­bi­je 15 mo­na­ha i 12 is­ku­še­ni­ka, iz Cr­ne Go­re tri mo­na­ha i dva is­ku­še­ni­ka itd. Ukup­no je Sr­ba bi­lo 25 mo­na­ha i 18 is­ku­še­ni­ka. Pro­ta Di­mi­tri­je­vić je bio raz­o­ča­ran pri­li­ka­ma u Hi­lan­da­ru slič­no kao i kon­zul Ži­vo­jin Ba­lug­džić, ko­ji je 19. ja­nu­a­ra 1910. go­di­ne pi­sao mi­ni­stru ino­stra­nih dje­la dr Mi­lo­va­nu Mi­lo­va­no­vi­ću o in­tri­ga­ma, ne­či­sto­ći, neo­d­la­že­nju mo­na­ha na slu­žbu, ne­bri­zi o sa­mom ma­na­sti­ru, lo­šem ga­zdo­va­nju i sl.
Vra­ća­ju­ći se iz Ru­si­je po­sli­je vjen­ča­nja svo­je kće­ri Je­le­ne i ve­li­kog kne­za Jo­va­na Kon­sta­ti­no­vi­ća, a pu­tu­ju­ći na Sve­tu Go­ru, kralj Pe­tar I Ka­ra­đor­đe­vić se za­dr­žao u Ca­ri­gra­du ne­ko­li­ko da­na kao gost tur­skog sul­ta­na Meh­me­da V. U to vri­je­me je je­ro­mo­nah Var­na­va Ro­sić već bio iza­bran za vi­kar­nog epi­sko­pa ve­le­ško-de­bar­skog (18. mar­ta 1910) i slu­žio je kao pre­vo­di­lac pri­li­kom kra­lje­ve po­sje­te Ca­ri­grad­skoj pa­tri­jar­ši­ji. Kralj Pe­tar je na Sve­tu Go­ru sti­gao 28. mar­ta 1910. go­di­ne i ta­mo za­te­kao Ga­vri­la Do­ži­ća kao glav­nog se­kre­ta­ra Hi­lan­da­ra, pa ga je Sve­to­gor­ski sa­bor od­re­dio za kra­lje­vog pra­ti­o­ca i tu­ma­ča.
Ge­ne­ral­ni kon­zul u So­lu­nu Ži­vo­jin Ba­lug­džić pi­še iz So­lu­na 27. apri­la 1910. go­di­ne Mi­ni­star­stvu ino­stra­nih dje­la o po­sta­vlje­nju sin­đe­la Ga­vri­la Do­ži­ća na mje­sto se­kre­ta­ra Sa­bo­ra Ma­na­sti­ra Hi­lan­da­ra, da je on pri­mio „bez vo­lje ovu du­žnost sma­tra­ju­ći da je ona za nje­go­vu spre­mu ma­la, a za bu­duć­nost da bi tre­ba­lo da bu­de na kom vid­ni­jem mje­stu. Zbog to­ga ni stva­ri svo­je ni­je od­nio u Hi­lan­dar, a od ka­ko je g. Var­na­va Ro­sić iza­bran za epi­sko­pa, g. Do­žić je još ne­za­do­volj­ni­ji po­stao i po­čeo se sta­ra­ti da na sva­ki na­čin do­bi­je do­sa­da­nje mje­sto Pre­o­sve­će­nog Var­na­ve u Ca­ri­gra­du. I ina­če pla­he na­ra­vi, ko­ju ru­ko­vo­di bez­gra­nič­na am­bi­ci­ja, ne­sta­lan ka­rak­ter i pri­lič­na do­za splet­ka­re­nja u lič­nim od­no­si­ma, g. Ga­vri­lo je sa svim i sva­kim u Hi­lan­da­ru za­kra­snio, da­nas s jed­nim, sju­tra s dru­gim, čas u dru­štvu sa ne­ki­ma od iza­sla­ni­ka pro­tiv Va­si­li­ja, čas s ovim pro­tiv iza­sla­ni­ka, a sa svi­ma pro­tiv epi­tro­pi­je, ko­ju je htio da smi­je­ni i iz mli­ta­vih i ne­e­ner­gič­nih ru­ku sa­da­šnjih epi­tro­pa pre­da vlast ži­vljim, ali za ma­na­stir i na­še in­te­re­se, opa­sni­jim ru­ka­ma. Mje­sto da se od­mah pri­stu­pi uvo­đe­nju op­šte­ži­ća, te iz­bo­rom igu­ma­na i osta­lih ča­sni­ka upra­ve stal­no po­pra­vi vo­đe­nje po­slo­va ma­na­stir­skih, on je po mo­men­tal­nom ras­po­lo­že­nju htio da je­dan ne­do­sta­tak za­mje­nju­je lo­ši­jim. Re­zul­tat tih smut­nji i tr­za­vi­ca bio je te­le­gram, ko­ji je Kon­su­lat pri­mio iz Hi­lan­da­ra 13. ov. mca, a ko­ji gla­si: „Pr­vom la­đom do­đi­te u Hi­lan­dar za iz­bor epi­tro­pi­je no­ve. Ve­li­ki je ne­red u Hi­lan­da­ru zbog Ga­vre se­kre­ta­ra, ko­ji sva­ki dan sva­đe pra­vi i pri­je­ti Epi­tro­pi­ji. Vi­še se ova­ko i da­lje ne mo­že sno­si­ti. Rđa­ve će po­sle­di­ce do­ni­je­ti nje­go­vo iza­zi­va­nje”. (…)
(NA­STA­VI­ĆE SE)